Graditelj demokratije

Povratak u domovinu

„Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.” (Borislav Pekić, Zlatno runo)

 

Pekićev život neraskidivo je povezan sa političkim delovanjem: smelost da izrazi drugačije mišljenje koštala ga je slobode u mladosti. Visoku cenu je plaćao i u narednim godinama.

Odlazak iz zemlje jeste doprineo povećanju njegovog literarnog opusa. Sa druge strane, to je značilo velika odricanja na ličnom planu za samog Pekića. Ideja o povratku jačala je sa prolaskom godina, potpomognuta promenama u sredini iz koje je morao da se skloni.

Tokom osamdesetih Pekić postaje dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegova reputacija u intelektualnim krugovima bila je neprikosnovena. Globalna politička situacija se menja, polako se nazire kraj jednopartijskog sistema.

Nakon skoro dve decenije odsustva Pekić je opet bio prisutan u javnom životu.

 

Osnivanje Demokratske stranke i poruke za budućnost

Borislav Pekić bio je jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke u Srbiji krajem 1989. godine. Sve do smrti u leto 1992. godine, Pekić aktivno učestvuje u političkom životu pokušavajući da svojim delovanjem ubrza neophodne demokratske promene. Njegove poruke i razmišljanja su i danas aktuelne, možda čak i aktuelnije nego u vreme kada su napisane:

 

„Demokratija je u prvom redu kompromis. Moramo ga jednom napraviti i sa svojim najlepšim nadama i najzanosnijim utopijama, i od onoga što je nemoguće bar na vreme uzeti ono što je moguće, inače ćemo ostati bez ičega, jer će u međuvremenu i ono što je moguće bilo za nas postati nemoguće.“ (Borislav Pekić, intervju Novosti 8, 1989. godine)

 

„Sumnja je kao svrab, što se više češeš, sve više svrbi… Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu  kulturu, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.”  (Borislav Pekić, Tamo gde loze plaču)