back arrow icon

KAKO JE ČARLS POSTAO PESNIK

Reči koje imaju sopstvenu volju

Pisanje stihova spada u one nedokučive ljudske potrebe, često naizgled potpuno beskorisne i bespotrebne. No da li je zaista tako? Možemo li da zamislimo svet u kome ne bismo umeli da opišemo sve što doživimo? Svet u kome nema fino istančanih razlika u osećanjima, svet u kome se sve što imamo da poručimo drugoj osobi svodi na nekoliko skraćenica i par sličica?

 

Stvar potrebe a ne rezultat odluke

„Neko me je upitao kada sam odlučio da postanem pesnik. U stvari ja to nikada nisam uradio... Pisanje poezije je bilo nešto što se događalo uz sve ostale stvari koje sam radio u životu.“ (Profile | Charles Simic | Season 8 | Episode 806 | PBS)

Sa pisanjem stihova počeo je u završnom semestru srednje škole u Čikagu. Istovremeno je iskazivao intersovanje za slikarstvo i džez (njegova majka bila je profesorka muzike, tako da je ova vrsta umetnosti bila prisutna u njegovom životu od najranijih dana). Jednostavno je osećao potrebu da nekako uobliči i iskaže ono što je njegov neosporni umetnički dar zahtevao samim svojim postojanjem. U potrazi za istinom tražio je sopstveni put kojim će krenuti. Za poeziju kao način izražavanja odlučio se definitivno kada je shvatio da tako može da napravi delo kojim je daleko zadovoljniji nego onim što naslika.

„Želeo sam da napišem nešto što bi me učinilo srećnim“, kaže Simić u jednom od svojih brojnih intervjua. (Profile | Charles Simic | Season 8 | Episode 806 | PBS)

Takođe se priseća da je tokom godine provedene u Parizu u tamošnjoj školi učio napamet stihove francuskih pesnika. Iako je njegov loš izgovor francuskog beskrajno zabavljao školske drugove i još više nervirao profesore, on veruje da je i taj deo života imao dosta uticaja na buđenje njegovog pesničkog talenta.

 

Pisanje na jeziku koji nije maternji

Slaganje reči redosledom koji kod čitaoca budi niz emotivnih reakcija i neočekivanih asocijacija nije lak posao. Ovaj poduhvat postaje višestruko teži ako mu pristupite koristeći reči jezika koji nije vaš maternji. Međutim Simić smatra da nije imao puno izbora. Svi kojima je želeo da pokaže svoje stihove govorili su engleski, a ne srpski. On se, uz sebi svojstven humor, osvrće na to da kao mlad momak koji je, između ostalog, stihovima težio pridobijanju naklonosti devojaka sigurno ne bi imao uspeha čitajući im pesme na jeziku koji ne razumeju. Uprkos preprekama Simić je krenuo putem na kome su pred njim stajale hiljade neispisanih listova. Potreba za slobodnim iskazivanjem onoga što misli i oseća bila je početni impuls, potraga za istinom bila je motiv koji ga je na tom putu zadržao da današnjih dana.

Simić se priseća da su mu u početku borbe sa belim papirom reči dolazile i na srpskom i na engleskom, ali da je u nekom trenutku, koji ne ume jasno da definiše, engleski prevladao. To svakako nije značilo gubitak veze sa jezikom na kome je odrastao, o čemu svedoče njegovi brojni prevodi srpskih pesnika. Upravo je duboko poznavanje oba jezika uticalo na to da Simić postane svojevrsni most između dvaju književnosti, srpske i američke.

 

Čudesne male kutije

Govoreći o načinu na koji stvara Simić često ističe da svaka pesma ima svoj sopstveni život, svoj jedinstveni put kojim nastaje. Njegovi stihovi su posledica trenutnih misli, davno proživljenih događaja, rečenica koje se pojavljuju poput muzičke fraze sa jasno određenim ritmom i bojom tona. Od jedne napisane reči stvara se putanja ka sledećoj, ukoliko shvatite da ste zalutali vraćate se nazad i krećete drugim putem, sve dok niste zadovoljni. Tokom tog procesa ste često naizgled samo osoba što zapisuje reči koje naizgled same izranjaju i traže svoje tačno određeno mesto.

U završnoj reči koju je održao nakon što je istekao njegov mandat Pesnika laureata Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Simić je pročitao i svoj prevod pesme Vaska Pope „Mala kutija“. (Charles Simic on the Art of Translation | Library of Congress (loc.gov))

Simićeve pesme možemo da uporedimo sa malim kutijama. Kada počnete da ih čitate vi u stvari zavirite u tu kutiju i ne znate šta ćete otkriti. Čak ni pesnik ne može da zna šta će čitalac videti. Zbog toga je ta kutija toliko čudesna. Otkrivanje sadržaja koji Simić „pakuje“ u svoje „kutijice“ dodatno je ulepšano njegovim čitanjem sopstvenih stihova, u doživljaju koji je svima dostupan zahvaljujući snimcima na internetu.

 

Delo nagrađeno priznanjima

Za svoje stihove Čarls Simić je u prethodnim decenijama dobio brojne značajne književne nagrade, a posebno priznanje odato mu je izborom za Pesnika laureata Kongresne biblioteke u Vašingtonu (The Poet Laureate Consultant in Poetry to the Library of Congress 2007-2008). Pulicerova nagrada za poeziju 1990 godine dodeljena mu je za zbirku pesama „Svet se ne završava“.

 
arrow-top arrow-top