Ko je taj čovek i koliko ga ima?

Istorija kao osnova, mitologija kao predivo, pisanje poput tkanja

„I potekla je iz dalekog Londona, kao kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo delo na mnoge hiljade ispisanih stranica...“ Borislav Mihajlović Mihiz

Da se nekim slučajem Pekić pred namrštenim islednicima našao pred kraj svog života –  a ne kao maturant – imao bi velike probleme da dokaže kako je on samo jedna osoba, a ne predstavnik čitave organizacije pisaca.

Obim njegovog stvaralaštva zaista predstavlja jedinstven primer u književnosti, naročito ako uzmemo u obzir kvalitet napisanog. U današnje vreme, kada princip “predugačko, ko će to da čita” i naviknutost na kratke potpise ispod lepih fotografija postaju preovlađujući stil pisanja, zapanjujuće zvuči da je Pekić sam sebi postavio normu od dvadeset napisanih i otkucanih stranica dnevno, koju je ispunjavao bez izgovora.

Hiljade ispisanih stranica doprle su do čitalaca nakon Pekićevog odlaska sa ovog sveta, zahvaljujući trudu njegove porodice. Posao na sređivanju njegove intelektualne zaostavštine još uvek je u toku, što nam govori o količini ispisanog materijala koju je ostavio za sobom. Radna etika je svakako jedna od važnih lekcija koju možemo da naučimo od Pekića.

Jedan čovek, jedna pisaća mašina i jedan univerzum

Odlazak u London značio je za Pekića odricanje od aktivnog društvenog života. Iako su u londonskom domu česti gosti bili Danilo Kiš, Borislav Mihajlović Mihiz, Mirko Kovač, Filip David i mnogi drugi jugoslovenski intelektualci tog doba, ipak je najveći period godine Pekić bio okrenut isključivo svom radu.

Prema njegovim rečima, to je bio jedan od važnih motiva za odlazak u inostranstvo: „Otišao sam, dakle, da povratim unutrašnju umetničku slobodu. A još više svoje vreme. Za rad mi treba mnogo više vremena nego što dopušta Beograd, moj način života u njemu, a i vlastita iskušenja...“ (Pekić u intervjuu sa Borom Krivokapićem, NIN 1987.  godine).

U Londonu ubrzo počinju da se pomaljaju obrisi kapitalnog Pekićevog romana „Zlatno runo“. Ideja o nastanku sage koja će kroz vekove pratiti život cincarske porodice Njegovan na Balkanu nastala je još u zatvorskim danima. Moglo bi se slobodno reći da je celokupno Pekićevo obrazovanje, uz njegova interesovanja za različite naučne oblasti u kombinaciji sa bogatim životnim iskustvom, bilo samo priprema za stvaranje sedmotomne povesti.

Pročitati roman duži od tri hiljade stranica danas se smatra svojevrsnim intelektualnim podvigom. Šta onda reći o poduhvatu pisanja tog štiva?

Sistematičnost sa kojom je Pekić pristupao svom radu, poznavanje istorije, oslanjanje na filozofske citate neprimetno utkane u strukturu romana, specifičan smisao za humor, konstantno preispitivanje mitova i raskrinkavanje dogmatskih shvatanja samo su neke od oznaka Pekićevog dela. Modernim rečnikom sve to bi se verovatno svelo na #neverovatno.

Da li magla u Londonu može da učini čoveka nevidljivim u Beogradu?

Pekićev odlazak iz zemlje pratila je neizrečena zabrana objavljivanja njegovih dela. Sistem je pokušao da ga izbriše ćutanjem.

Knjiga „Uspenje i pad Ikara Gubelkijana“ objavljena je tek 1975. godine. Rukopis romana „Kako upokojiti vampira“ ostao je u fiokama domaćih izdavača sve do 1977. godine kada je Pekić opet iskoristio prednosti anonimnih konkursa.

Led je probijen i Pekićeve stranice kreću da u talasima stižu preko Lamanša. Sve češće se u tiho vođenim razgovorima pominju Pekićevi politički stavovi i citiraju njegove poruke. Mnogima postaje jasno da se zemlja u kojoj žive nalazi u bespuću uzburkanih političkih okeana.

Pekićeve reči u toj magli predstavljaju svetionik koji nudi pravac ka željenoj budućnosti.