Pogled usmeren u budućnost

Mudrost je neophodna da bi se opstalo

„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo.” (Borislav Pekić, Zlatno doba dijaloga)

Čitanje Pekića nije obična razbibriga za letnje popodne. Njegove reči nas teraju na preispitivanje sopstvenih stavova, primoravaju nas na potragu za dodatnim znanjem. Briljantni majstor pripovedačkog zanata nam je svojim delom u ruke dao mapu i kompas i pozvao nas da se otisnemo u avanturu istraživanja ljudskog duha.

Ponekad komplikovanu, često duhovitu, a uvek korisnu.

U vremenu u kome smo zatrpani gomilom beznačajnih informacija, iskorak u svet Pekićevih misli može nas naučiti razlikovanju bitnog od nebitnog, stvarnog od izmišljenog. Putovanje kroz njegova dela nam može ukazati pravac u kome bi trebalo da se kao društvo pokrenemo.

Ono što je još značajnije je što nam to putovanje može pokazati i smer kretanja, jer Pekić je uvek bio okrenut budućnosti. 

Kratko uputstvo, proročke reči i neodustajanje od borbe

„Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda, kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali. Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi…“ (Borislav Pekić, Stope u pesku)

„Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema. Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina — završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati.” (Borislav Pekić, Stope u pesku)

„Nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.” (Borislav Pekić, Život na ledu)

„Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948, godine robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.” (Borislav Pekić, Život na ledu)