back arrow icon

ŠTA NIJE U REDU SA OVOM SLIKOM?

Istraživačko novinarstvo kao način života

„Ne gledam na ovo čime se bavim kao na posao, već kao na zabavu, jer volim to što radim. Kao istraživački novinari imamo moć koju moramo da koristimo mudro i odgovorno, za teme koje su značajne“.

Volt Bogdanić

(iz Walt Bogdanich: “My Life As…” (Excerpt: Sued for $10 billion) - YouTube)

 

Govoreći o svom poslu i porodici Volt Bogdanić kroz šalu ističe kako uopšte ne zavidi svojim sinovima. Budući da je i njegova supruga istraživačka novinarka, Volt sa osmehom konstatuje kako dečaci nisu imali šanse da ikada išta urade a da roditelji to ne saznaju. On ističe kako je podrška koju mu porodica pruža izuzetno važna za posao kojim se bavi, i kako im ljubav uzvraća radeći taj posao najbolje što ume, trudeći se da uvek postupa u skladu sa svojim uverenjima.

 

Nizak nivo tolerancije na nepravdu

Kao jednu od glavnih osobina potrebnih za uspešno bavljenje istraživačkim novinarstvom  Bogdanić navodi „low treshold of indignation“ (u slobodnom prevodu: nizak prag gneva ili nizak nivo tolerancije na nepravdu).

Odrastanje u Geriju ga je od ranih dana suočilo sa različitim oblicima društvenih nepravdi. Razgovori koje je o tome vodio sa svojim ocem pomogli su u učvršćivanju prirodnog poriva za ispravljanje tih nepravdi. Sam Bogdanić kaže da jednostavno ne može da pređe preko nekih stvari i da je to oduvek bilo tako. Ta osobina mu je često donosila nevolje, ali ga je takođe i vodila kroz brojne izazove sa kojima se susretao u karijeri.

„Išao sam neuobičajenom stazom na svom novinarskom putu... Iskustva tokom odrastanja su me oblikovala. Video sam radnike izložene opasnostima... Prvog leta kada sam radio u čeličani nekoliko ljudi je poginulo a novine uopšte nisu izveštavale o tome... Nije bilo kritičkih stavova... Pitao sam se zašto je to tako.“ (Walt Bogdanich - An Unusual Path - YouTube)

 

Da li istraživački novinar vidi ono što drugi ne vide?

Prema Bogdaniću to je neophodni uslov za bavljenje istraživačkim novinarstvom. Princip kojim se rukovodi preuzet je iz dečijih časopisa i glasi: „Šta nije u redu sa ovom slikom?“. Istraživački novinar mora da bude sposoban da uoči detalje koji promaknu običnom čitaocu. Tako je bilo u svim slučajevima čije istraživanje je Bogdanića dovelo do Pulicerovih nagrada. Takođe je tako bilo i u ostalim temama kojima se bavio. Dobar primer za to predstavlja način na koji je došao u situaciju da piše o povredama trkačkih konja, što je na kraju dovelo do pozitivnih promena u toj industriji.

Bogdanić prema sopstvenim rečima nije znao ništa o konjima, kada je naišao na dirljivu priču o trkačkom konju koji se nakon povrede borio za život. Mnogi Amerikanci su pažljivo pratili razvoj događaja u ovom slučaju, jedno vreme je to bila jedna od svakodnevnih udarnih vesti. Konj nažalost nije preživeo, ali Bogdanićevu pažnju privukla je jednostavna informacija koja se nekoliko puta pojavila tokom tih dana.

„Jedna stvar mi je privukla pažnju. Obično je to bila rečenica umetnuta pri kraju teksta, skoro uvek bez objašnjenja konteksta  u kom je navedena.“ Volt Bogdanić (Walt Bogdanich on Investigative Reporting - YouTube)

U pitanju je bio podatak da se trkački konji u SAD povređuju dva puta češće od onih u Evropi. To je bio okidač za Voltovu zainteresovanost. Nakon istraživanja i serije tekstova razotkriven je surov mehanizam zbog koga su plemenite životinje bile izložene prevelikom opterećenju i čestom kršenju pravila o upotrebi stimulativnih sredstava. Uz podršku ljudi iz samog konjičkog sporta situacija je promenjena, pravila su postala oštrija a konji zaštićeniji.

 

Kako detalji postaju putokazi na putu ka nagradi

Svaka od Bogdanićevih istraživačkih priča započela je zahvaljujući reakciji koju je imao na neku od vesti ili informacija kojima je bio izložen. Serijal o nesrećama na železnici počeo je sastankom sa predstavnicima farmaceutske industrije. Negde pri samom kraju sastanka jedan od predstavnika je, već ustajući od stola, prokomentarisao da imaju nekih problema sa železnicom. Bogdanić nije bio siguran da ga je dobro čuo pa je morao da pita ostale kolege koji su bili prisutni. Jedan od njih potvrdio je da je čovek pomenuo železnicu. Nešto nije bilo logično u celoj stvari i Volt je krenuo sa „kopanjem“.

Uskoro je shvatio da se širom države događaju nesreće na neobezbeđenim prelazima. Pojedinačno posmatrano ovo su bili izolovani incidenti, ali kada su sve informacije sklopljene u širu sliku shvatilo se da je u pitanju sistemski problem, često svesno zataškavan.

 

Nagrade i priznanja

Volt Bogdanić u nastupima dostupnim na internetu otvoreno govori o metodologiji kojom se služi u svom radu. Ti nastupi predstavljaju malu školu istraživačkog novinarstva i svakako su obavezno gradivo za sve koji žele da se bave tim poslom. Za sve ostale njegova svedočenja predstavljaju inspirativni susret sa čovekom čija strast prema istini ne može biti osporena.

Bogdanić je Pulicerovu nagradu dobio tri puta: 1988. godine, za tekstove o problemima sa medicinskim testiranjem objavljene u Wall Street Journal-u, 2005. godine, za tekstove u New York Times-u o nesrećama na prelazima železničkih pruga u SAD, i 2008. godine, za razotkrivanje putanje kojom toksične supstance dospevaju širom sveta u određenim proizvodima nastalim u Kini. Uz to je dobitnik četiri nagrade Džordž Polk, Loeb nagrade za životno dostignuće, kao i brojnih drugih priznanja.

 

 
arrow-top arrow-top