Vreme zabrana

Da li je Pekić opasniji po sistem kada je tu ili kada je daleko?

Razlozi zbog kojih je Pekiću oduzet pasoš nikada nisu zvanično saopšteni. Državni aparat se još jednom brutalno umešao u njegov život u pokušaju da ga obeshrabri.

Prelazak iz šezdesetih u sedamdesete godine XX veka donosi brojne promene u celom svetu. Novi naraštaji se bune protiv okoštalih normi. Previranja su jasno vidljiva u zapadnim zemljama. Naizgled monolitni komunistički režimi pokazuju brojne pukotine, šupljine i nedostatke. Autoritativne elite odvojene od stvarnosti odbijaju da shvate svoju zastarelost, njihovo osećanje svemoći potpomognuto je primenom sredstava prinude.

Na stranu studenata koji su se tada masovno pobunili u celom svetu, svrstavaju se istaknuti intelektualci.

Leto 1968. i posledice

Nakon uspeha svoje prve knjige „Vreme čuda“ Pekić studiozno radi na svom sledećem romanu „Hodočašće Arsenija Njegovana“. Iz njegovih dnevničkih zapisa vidimo da je knjiga bila pri kraju u leto 1968. godine, ali i da on nije bio zadovoljan urađenim. Nedostajalo mu je nešto za kraj i nije uspevao da se izbori sa tim.

Prolazio je stazama svog junaka, vozio se tramvajem „dvojkom“, dopunjavao obimne beleške sakupljene tokom rada na romanu. U toj zaokupljenosti svojim radom, isprva nije shvatio da mu sadašnjost upravo donosi rešenje.

Prijatelj koga sreće mu saopštava da su studenti krenuli ka gradu i Pekić je ubrzo sa brojnim drugim intelektualcima u centru zbivanja. To svakako nije prošlo nezapaženo u redovima onih koji su njegovo kretanje i ponašanje pratili još od kada je kao mladić proglašen za „subverzivni element“.

Iako su događaji tog juna dali Pekiću idealan materijal za završetak romana, njegovo prisustvo u Kapetan Mišinom zdanju bilo je jasan znak za uzbunu čuvarima sistema. Ljiljana Pekić je takođe bila pod sumnjom, ne samo zbog svog univerzitetskog angažmana, već i zbog svoje porodične istorije (kao sestričina Milana Stojadinovića automatski je svrstana u ešalon potencijalnih neprijatelja sistema).

Odlazak u London i prepreke

Roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ dobija NIN-ovu nagradu za najbolje književno delu u 1970. godini. Ovim priznanjem Pekić dobija potvrdu svog talenta i biva ohrabren da nastavi sa radom. Prema rečima njegove supruge, priznanje mu je značilo kao podstrek. Pri tom, ona svedoči i o Pekićevoj čudesnoj osobini da neumorno radi bez obzira na sve što mu se događalo, dobro ili loše.

Pekići u to doba donose odluku da se presele u London. Oboje osećaju pritisak kome su izloženi, ne uvek očigledan, ali stalno prisutan;  shvataju i da je za porodicu najbolje da se otisne u emigraciju. Završavaju sve formalnosti, Ljiljana dobija radnu dozvolu, organizuju se i pakuju...

Petnaest dana pre datuma određenog za putovanje vlasti bez ikakvog obrazloženja oduzimaju Pekiću pasoš. Ljiljana odlazi sama, Aleksandra joj se pridružuje nakon tri meseca.

Godinu dana bez pasoša

Pekićeva pozicija uglednog stvaraoca, sticana u prethodnoj deceniji, verovatno je prevagnula prilikom donošenja odluke o vraćanju pasoša. Nakon dvanaest meseci pasoš mu je konačno vraćen (takođe bez ikakvog objašnjenja). Time mu je omogućeno da nastavi život uz svoju porodicu, ali van svoje zemlje. Ovakve odluke pokazuju da je vlast zazirala od njegovog uticaja na inostranu javnost.

Kao i uvek, Pekićev odgovor na situaciju bili su rad i razmišljanje. Dovoljno puta do tad je u životu bio u situaciji u kojoj se bori protiv krutog načina razmišljanja i znao je da je samo lični integritet garant za uspešan izlazak iz neravnopravne utakmice.

Iz svega ovoga ipak je proizašlo i nešto dobro: godine provedene u Londonu bile su za Pekića izuzetno umetnički plodne. Ljiljana i Aleksandra još uvek neumorno pomažu da se delovi zapisa iz tih dana nađu pred svima nama.